Hvatam se za rukohvat i pocinje:
Zadah stare obuce, ishabanih rukava i prekratkih nogavica, hladnoce cetiri zida i jeftine salame.
Zena sa teretom od pedeset i koju teturavo napusta svoje mesto i staje mi prljavom, dotrajalom cipelom na novu cizmu. Prekornim je pogledom prikucam za zemlju. Bednica se izvinjava naizgled iskreno. Vonja na alkohol i procerdan zivot, eto zasto je bednica,eto zasto ova zemlja nema ljudi, svi su ludi, pomrli od alkohola i zauzeti utopljavanjem tuge pregoleme.
Oklevajuci brisem desnu cizmu o levu i razmisljam o njenom stadijumu pijanstva ovog jutra. Odmeravaju me, vidi se da sam zalutao u ovaj mracni rudnik. Cekicem su zaglavili mehanizam rada, postenja. Zarade. Previse su hteli prerano. Sad nemaju nista. Skuceni prostor oko mene zasicen je neisplacenim platama, eksploatisanjem do evaporacije. Nisu ljudi oko mene, to su masine koje se pretvaraju u poroke.
Zalutao sam cist, neuprljanih ruku medju vase redove. Zao mi je sto ne znam da skrijem koliko sam visok i koliko hiljada mesecno tezak. Zao mi je sto ne znam da skrijem koliko se gadim vaseg zaudaranja na sirotinju i bedu i predgradja i prostituciju. Umorni od gladi, gladni tudje nesrece voze se zajedljivi porocni, sitni i beznacajni ljudi u petici.
