Kažu da život čine male stvari. Na kraju ostane samo trenutak da se prisetimo svega lepog što smo doživeli, jer ono loše vremenom izbledi. Šta bi život bio bez grešaka i po koje odluke zbog koje se nekada pokajemo, ili u slučaju onih prosvetljenih ljudi, ne?

Sve što sam činio, moralo je biti urađeno. Jednom je neki istočnjački mudrac rekao da su sve stvari koje mi se dešavaju i kroz koje prolazim nužne zbog mog duhovnog razvoja. Sada znam na šta je mislio. Život je kada znaš da ceniš sve: i greške i prave odluke. Umetnost je kada umeš da iz svake situacije destiliraš ono najbolje, a resto ostaviš sa strane u svoj dnevnik smernica i putokaza, za kasnije da se nađe i podseti te da si već bio na tom putu.

Kako je najdraži Jesenjin rekao, kada si tužan, nesretan, najteže je osmehnuti se, ostati jak.

Upravo u tome se ogleda naša snaga. Lako je pasti, teško je ustati i  nastaviti dalje.

Da li čovek voli samo jednom, ili je ljubavi mnogo?

Rizikujem da pridobijem epitet promiskuitetne, ali smatram da što je čovek veći, više voli.

Svi mi zameraju kako se brzo zaljubim i brzo odljubim.  Uvek kao izgovor koristim dobro staro "Šta ću, takva sam", i jeste. Takva je moja priroda, iako znam da je mogu promeniti uz puno napora i vežbi, jednostavno ne želim. Ovako mi prija, zašto je to loše? Osuđuju me što indiskretno flertujem, što volim da osvajam. Zar to nije zanimljivije nego predati se jednoj osobi, otvoriti sve karte i prosuti svoje srce, da bi ga kasnije skupljao i lepio za drugog? Osim, naravno, ako ta osoba nije "ona", što je u mojim godinama malo verovatno. Preferiram kratkotrajnu ali potpunu ispunjenost. Da li grešim? Ponovo, neko je nekad rekao da je dobro sve ono što nas čini srećnim. Naravno, dokle god nekome ne nanosimo štetu, zašto onda osuđivati nečiji svet?

Jeste, imam strah od vezivanja, ali ne zato što ću biti povređena, već zato što postoji toliko stranica koje treba ispisati sam, bez ruke u ruci, jednostavno - sam. Volim tu ludu, mazohističku samoću i nezavisnost. Vuk u duši, izgleda. Stepski vuk. Ako te zavolim, voleću te kao niko do sada i činiću sve kako bih te usrećila ali molim te, nemoj me terati da ti kažem da ću  biti tu zauvek i da nikada neću otići od tebe.

Ne volim da govorim te dve reči "volim te". Zašto ti moram reći ako to već pokazujem kroz svoja dela? Nije li dovoljno što činim sve kako bih te nasmejala i dokazala ti da mi značiš ? Možda je to samo hranjenje sujete? Možda jednostavno čovek mora nekada čuti da bi poverovao?

Brat mi je jednom rekao da se nikada neću udati. Nikad ne reci nikad, a možda je tako i najbolje. Sve mislim, nemam dovoljno vremena na svetu da naučim sve što želim, da vidim sve što postoji i pročitam sve knjige koje su napisane. Možda sam previše sebična da delim sebe sa nekim? 

 

Bilo kako bilo, la vita e bella a zaista ne želim da zaradim čir od nerviranja u dvadesetim.