Соба

Сањао сам
Пренуо ме крик из сна као нечиста савест
Шта ли радим у овој соби бледих зидова?
Говорим ти да би оглувео
А ја занемео, 
Мораш да знаш да ћутиш
Правило број један
Мораш да знаш да ћутиш.

У белом сам и осећам дах везаног човека
Који гризе усну од нервозе
И ја то често радим.
Више из навике 
Једем сам себе.

Зидови више нису бледи већ подсећају на
Тапациране облаке који се труде да не пожуте
Али временом рђају. 
Атом по атом.

Јуче сам шетао парком и била је јесен
Жуто лишће, пролазност и све остало
Због чега романтичари секу вене

Сада лежим и не знам које је годишње доба
Јер у овој соби нема прозора 
Само тескоба и скученост 
Бескрај спакован у пар квадратних метара
Не можеш да замислиш колико је то тешко.

Додирујем капак у нади да ћу вратити вид
На рукама ми остаје неки прах
Под вештачким извором светлости 
титра као ломљено стакло
Моја кожа није кожа

Нити имам онај капак који тражим да протрљам
Ја сам твар од светла
Ја сам прах.


Не можеш да замислиш колико је то тешко:
Тапацирани облаци којима је све свеједно
Притајени кошмар чека ноћ а ја
Осећам дах везаног човека и плашим се
Да ћу сутра 
Ја 
Бити 
Он.