Da li nesvesno odbijam ljude, hraneci mazohistu u sebi koji je jedva cekao ovu depresivnu, olovnu boju neba?
Zasto uopste toliko zavisim od vremenskog doba? To je pateticno. Nestabilno. Apsurdno.
Opet, ne mogu da se oduprem, kao da u meni reaguje hiljadu malih negativnih crva koji me jedu iznutra dok ne vidim sunce.
Ne, ne radim to svesno. Danas je to bilo potpuno svesno, cak i prizeljkujem svadju samo da ne moram da se vidim sa ljudima. Izgovori. Mrzi me.Pada kisa. Sad ce smak sveta. Nebo ce pasti na mene.
Imam napade smejanja, ne znam da li je to kontraefekat depresije, sta li, nemam pojma, ali raspolozenje mi varira od . do !
Osecam se kao ludak koji ne zna sta ce od sebe, pritiskaju ga zidovi i zeli da pobegne ali nema gde. Nema s kim. Nije mu vise prijatno da seta sam gradom, oseca se izopsteno, a opet, to je ono sto zeli. Samo sto, kada je medju drugima, to ga boli jer tek onda postaje stvarno. Kad je sam sa sobom, nista nije vazno, samo vreme koje curi niz ruku dok cita knjigu ili slusa muziku. Pisem o sebi u trecem licu, da. Volim tako. U muskom rodu.
Mozda ce se prenuti uskoro, bolje bi mu bilo, pocinje fax.
