Kažu da život čine male stvari. Na kraju ostane samo trenutak da se prisetimo svega lepog što smo doživeli, jer ono loše vremenom izbledi. Šta bi život bio bez grešaka i po koje odluke zbog koje se nekada pokajemo, ili u slučaju onih prosvetljenih ljudi, ne?
Sve što sam činio, moralo je biti urađeno. Jednom je neki istočnjački mudrac rekao da su sve stvari koje mi se dešavaju i kroz koje prolazim nužne zbog mog duhovnog razvoja. Sada znam na šta je mislio. Život je kada znaš da ceniš sve: i greške i prave odluke. Umetnost je kada umeš da iz svake situacije destiliraš ono najbolje, a resto ostaviš sa strane u svoj dnevnik smernica i putokaza, za kasnije da se nađe i podseti te da si već bio na tom putu.
Kako je najdraži Jesenjin rekao, kada si tužan, nesretan, najteže je osmehnuti se, ostati jak.
Upravo u tome se ogleda naša snaga. Lako je pasti, teško je ustati i nastaviti dalje.
Da li čovek voli samo jednom, ili je ljubavi mnogo?
Rizikujem da pridobijem epitet promiskuitetne, ali smatram da što je čovek veći, više voli.
Svi mi zameraju kako se brzo zaljubim i brzo odljubim. Uvek kao izgovor koristim dobro staro "Šta ću, takva sam", i jeste. Takva je moja priroda, iako znam da je mogu promeniti uz puno napora i vežbi, jednostavno ne želim. Ovako mi prija, zašto je to loše? Osuđuju me što indiskretno flertujem, što volim da osvajam. Zar to nije zanimljivije nego predati se jednoj osobi, otvoriti sve karte i prosuti svoje srce, da bi ga kasnije skupljao i lepio za drugog? Osim, naravno, ako ta osoba nije "ona", što je u mojim godinama malo verovatno. Preferiram kratkotrajnu ali potpunu ispunjenost. Da li grešim? Ponovo, neko je nekad rekao da je dobro sve ono što nas čini srećnim. Naravno, dokle god nekome ne nanosimo štetu, zašto onda osuđivati nečiji svet?
Jeste, imam strah od vezivanja, ali ne zato što ću biti povređena, već zato što postoji toliko stranica koje treba ispisati sam, bez ruke u ruci, jednostavno - sam. Volim tu ludu, mazohističku samoću i nezavisnost. Vuk u duši, izgleda. Stepski vuk. Ako te zavolim, voleću te kao niko do sada i činiću sve kako bih te usrećila ali molim te, nemoj me terati da ti kažem da ću biti tu zauvek i da nikada neću otići od tebe.
Ne volim da govorim te dve reči "volim te". Zašto ti moram reći ako to već pokazujem kroz svoja dela? Nije li dovoljno što činim sve kako bih te nasmejala i dokazala ti da mi značiš ? Možda je to samo hranjenje sujete? Možda jednostavno čovek mora nekada čuti da bi poverovao?
Brat mi je jednom rekao da se nikada neću udati. Nikad ne reci nikad, a možda je tako i najbolje. Sve mislim, nemam dovoljno vremena na svetu da naučim sve što želim, da vidim sve što postoji i pročitam sve knjige koje su napisane. Možda sam previše sebična da delim sebe sa nekim?
Bilo kako bilo, la vita e bella a zaista ne želim da zaradim čir od nerviranja u dvadesetim.
"Besmisleno je nadati se. Umirem, umireš. Kad tad", mislio je. Nepomično ležeći na bledo zelenoj posteljini, u sobi prepunoj teškog, teškog vazduha udisao je zadah smrti.
Lepo lice, izražajnih crta, tamne ali mirne oči, gusta smeđa kosa i tanke, stisnute usne. Nos iz kog viri tri cevčice i neprekidno pištanje aparata kraj uzglavlja.
"Zašto Bog kažnjava poslušne? Da li ga uopšte i ima?", prolazilo mu je kroz glavu lenjivo, poput ravničarske reke. Uzalud je pokušavao da se seti i nabroji svoje greške i grehove koji bi bili potencijalni uzrok njegove gorke sudbine. Ništa. Ceo život se borio kao neman, sekao zubima korov i noktima grebao po kamenu da bi se domogao par kvadratnih metara mira i tišine u kojima bi mogao da sanja i živi san.
Sada, na korak od ostvarenja tog sna, metak ga je vratio u surovu realnost: nisi gospodar svog života. Ne možeš promeniti sistem. Sistem smo mi, svi zajedno. Jedna mreža isprepletana poput paukovih niti, providna kao lenji letni dani, titrava na vetru i svetlucava na suncu.
Oduvek mu je bilo fascinantno kako čovek može da izdrži toliko bola, da proguta kao gorku pilulu posle koje sve bude lakše, samo da ne mora ponovo prolaziti kroz takvu torturu.
Deca smo sudbine, ko god to da poriče, on ne zna. On nikada nije iskusio nepravdu, silinu struje života koja te trza sve jače i jače što si stariji, što si slabiji. Nemaš snage da se menjaš iz korena, jer kasno si shvatio da preveliku ulogu ima neko drugi u određivanju tvog puta.
Zarobljeni smo u nečijoj šaci, a ta šaka se puni krvlju i gnojem, i suzama i pitanjima. Bezbroj pitanja : zašto? Ne, nema odgovora. Samo ujednačeno otkucavanje srca i pištanje aparata.
Starac kraj njega izgleda kao da već dugo pregovara sa smrću, kompenzujući organ po organ za minut života duže. Bedni smo li u starosti, tako nepomoćni i infantilni. Bezoblična masa kašastog mozga.
Nozdrve para olovni, otrovni ustajali bolnički vazduh koji samo što ne progovori od teskobe. Noć je i hodnici su prazni. Utvare iz snova bolesnika igraju po zidovima u vidu senki koje plešu pod udaljenim svetlom izlaza u slučaju opasnosti.
Vene su prošarane ubodima igala. Patetični pokušaji da obnove biće u njemu. Ali ne i čoveka. Još uvek je isti, stameni i nevidljivi zaštitnik.
Na kapcima se uhvatila nesanica, slepila trepavice slanom vodom koji neki zovu suze. On zna da je to sveta vodica svakog od nas koja se bespotrebno proliva, baš kao i krv. Nemarno, nehajno paraju se kože noževima i mecima, kao da smo pajaci. Ljudi smo. On je jedan od retkih koji to shvata i nastoji da objasni koliko smo vredni a opet tako lažni i sakati.
Gleda svaki dan kako desetine prolaze hodnikom, obraza mokrih od lažne saosećajnosti, veštačke tuge i potrebe da budu i oni bespomoćni. Zašto se pretvaraš da ti je stalo?
Tok misli presekao mu je oštar, suvi kašalj koji kida pluća. Udahnuvši par puta, smirio je dah i vratio se slikanju neke bolje realnosti.
Suva, ispucala koža njegovog lepog lica bila je poput tla daleke afričke zemlje. Oduvek je želeo da otputuje u toplije krajeve. Zbog sunca, D vitamina i dugih dana. Iz ugla desnog oka skotrljala se ponovo mala slana kapljica. Šta mu ostaje sada sem da se seća snova i svega onoga što ostavlja iza sebe? Dve prostrelne rane i smrt kroz nekoliko dana nisu ništa naspram protraćenih života ljudi koji po 70 godina žive u zatvoru svog uskogrudnog kaveza. Bio je slobodan. Jeste slobodan.
Sve ono što nikada nije uradio, čeka ga na drugom mestu da nastavi svoj put koji je neko, nekada, bez očitog razloga odlučio da prekine.
Kroz navučene zavese nazirali su se prvi jutarnji decembarski zraci. U grudima mu se nešto steglo, kao ptica koja pokušava da poleti ali joj teret oko noge ne dozvoljava. Uzeo je makaze i oslobodio je, dok je hodnikom odzvanjala prava linija na aparatu.
Zadah stare obuce, ishabanih rukava i prekratkih nogavica, hladnoce cetiri zida i jeftine salame. Zena sa teretom od pedeset i koju teturavo napusta svoje mesto i staje mi prljavom, dotrajalom cipelom na novu cizmu. Prekornim je pogledom prikucam za zemlju. Bednica se izvinjava naizgled iskreno. Vonja na alkohol i procerdan zivot, eto zasto je bednica,eto zasto ova zemlja nema ljudi, svi su ludi, pomrli od alkohola i zauzeti utopljavanjem tuge pregoleme.
Oklevajuci brisem desnu cizmu o levu i razmisljam o njenom stadijumu pijanstva ovog jutra. Odmeravaju me, vidi se da sam zalutao u ovaj mracni rudnik. Cekicem su zaglavili mehanizam rada, postenja. Zarade. Previse su hteli prerano. Sad nemaju nista. Skuceni prostor oko mene zasicen je neisplacenim platama, eksploatisanjem do evaporacije. Nisu ljudi oko mene, to su masine koje se pretvaraju u poroke.
Zalutao sam cist, neuprljanih ruku medju vase redove. Zao mi je sto ne znam da skrijem koliko sam visok i koliko hiljada mesecno tezak. Zao mi je sto ne znam da skrijem koliko se gadim vaseg zaudaranja na sirotinju i bedu i predgradja i prostituciju. Umorni od gladi, gladni tudje nesrece voze se zajedljivi porocni, sitni i beznacajni ljudi u petici.
Postoji vise mene, postoji bezbroj mene koji lutaju svetovima i ispunjavaju svojih bezbroj misija zbog kojih postoje. Verujem i u Almodovarovu 'Habla con Ella' poruku. Sudbina je sudjena, iako je ja crtam, nesvesno. Postoji neko tamo, za mene, samo sto nismo svesni postojanja onog drugog. Postoji bezbroj 'nekog' za mene, za bezbroj mene bezbroj 'nekog'. Jednog dana usamljena senka vise nece biti sama.
Uvek se zapitam kada gledam prolaznike, koliko li sam puta prosla pored sebe i tog 'nekog' koji mi je sudjen? Zaplace mi se jer se osecam bespomocno, kao da pokusavam uhvatiti maglu, kap kise u pljusku. Stalno izmice, a toliko ga je puno, tog... Nevidljivog pletiva kojim smo povezani.
Nisu vise kilogrami u pitanju, niti izgled. To je sada palo na dno liste.
Sada je to samokontrola i pitanje "Koliko je coveku hrane zaista potrebno?"
Isto kao sto nije vise 'sta mi treba' vec 'sta zelim', tako je i sa ishranom. Previse, previse. Previse. Ne biras sta jedes, ne racunas tokom dana koliko djubreta uneses u svoj sistem, ne mislis koliko se on bori sa svim tim.
Mozda malo preterujem, ali sam se zacudila koliko pazim na ishranu i koliko mi prija ta disciplina. Psihicki sam sigurnija jer znam sta hocu, znam sta bi trebalo a sta ne. Znam da mogu da izdrzim> Tako je bilo prvi, drugi dan. Sada je stvar principa i onoga sta mi prija. Polako sam izbacila meso, ne zato sto mislim da je kul biti vegetarijanac (jer ne mislim) vec zato sto ne osecam potrebu. nesto mi se mota misao "pa, to je les neke zivotinje". Malo je brutalno, ali tako je, zar ne?
Ovo je na neki nacin izazov koji ce prerasti u naviku. Polako raste u tom pravcu.
Ne samo u ishrani vec i u zivotu. Ne mrzi me da radim nesto (kosenje travnjaka koje traje par sati), samo zacrtam sebi 'to treba da se zavrsi sto pre' i tako je. Menjam se, a ne znam sta je uzrokovalo te promene na bolje. Mozda sto nisam toliko sa 'starim' drustvom? Moguce, covek svasta otkrije o sebi kad je sam.
Da li nesvesno odbijam ljude, hraneci mazohistu u sebi koji je jedva cekao ovu depresivnu, olovnu boju neba?
Zasto uopste toliko zavisim od vremenskog doba? To je pateticno. Nestabilno. Apsurdno.
Opet, ne mogu da se oduprem, kao da u meni reaguje hiljadu malih negativnih crva koji me jedu iznutra dok ne vidim sunce.
Ne, ne radim to svesno. Danas je to bilo potpuno svesno, cak i prizeljkujem svadju samo da ne moram da se vidim sa ljudima. Izgovori. Mrzi me.Pada kisa. Sad ce smak sveta. Nebo ce pasti na mene.
Imam napade smejanja, ne znam da li je to kontraefekat depresije, sta li, nemam pojma, ali raspolozenje mi varira od . do !
Osecam se kao ludak koji ne zna sta ce od sebe, pritiskaju ga zidovi i zeli da pobegne ali nema gde. Nema s kim. Nije mu vise prijatno da seta sam gradom, oseca se izopsteno, a opet, to je ono sto zeli. Samo sto, kada je medju drugima, to ga boli jer tek onda postaje stvarno. Kad je sam sa sobom, nista nije vazno, samo vreme koje curi niz ruku dok cita knjigu ili slusa muziku. Pisem o sebi u trecem licu, da. Volim tako. U muskom rodu.
Mozda ce se prenuti uskoro, bolje bi mu bilo, pocinje fax.
На тренутак су замирисали маслињаци. У мени се пробудио онај осећај слободе. Ваздух има укус какав птица осети док лети у сутон. Једини звук поподнева јесте било сунце које честицама светлости граничи бесконачност из свемира и човечанску ограниченост на земљи. Тако смо мали, тако смо нејаки.
Вреди ли шта борити се против ветрењача, када се све претвори у прах и пепео? Време изједа мој алуминијумски костур, обликуј ме како хоћеш. Воље немам.
Важно је оно што је прошло, то ми улива снаге да идем даље, искусим ново што ће постати прошлост. Живим за тренутак када једем дане, зачињене непознатим пределима, новим лицима и топлим заласцима сунца које можда никад више нећу видети.
У ћутњи ходам мокрим песком, море је тако пријатељски настројено данас, јуче, биће и сутра, знам. Док клизим кроз сребро које се таласа као свила на ветру, осетим да смо једно - судбина и ја. Не постоји ништа што би ме могло отргнути од те вечности коју тетовирам на кожи сваким замахом крила. Пливам. Небо се топи у плаветнило воде, облак тражи свог парњака у тој мирној површини. Рефлектује се значење сваке кише која се пролила овим небом. У води је решење, у води је тајна.
Док длановима расецам недељиву прозирну тканину, пада ми на памет физика. Природа, закони. Човеково место у континууму. Временско-просторном континууму које смо исцепкали на године, дане... Секунде и квадратне метре, не знајући да је то грех.
Склопим очи, дишем празнину која је свуда око мене и уживам у пространству које су изградиле моје мисли и ова жива вода.
Можда ме тело изда сутра, можда престане да куца оно црвено у грудима. Нећу нестати. Лелујаћу негде између сада и некад, хранећи се амброзијом која је пала са висина, услед непажљивости Богова. Или великодушности?
Неко камење се претвара у дијаманте вечерас, јер је море тако хтело. Стена, пут, камен, вода. На путу сам ја, између два пророчанства, захвална што осећам сваки дрхтај рибе у плићаку, ветар који мами таласе ка обали.
Bila sam danas do fakulteta da odaberem drugi jezik. Italijanski, francuski, engleski, grcki, madjarski, spanski... Sam pogled na to sve izazvao je leptirice u stomaku, najozbiljnije. Ponovo me hvata groznica za novim, za neotkrivenim. Mogu cak reci: za ucenjem.
Jeste, manijak sam i volim da ucim ono sto me zanima.
Ne znam otkud toliko nomadske krvi tece mojim venama. Sanjam kako odlazim sa rancem na ledjima i pasosem u dzepu, negde. U neki drugi dan, ko zna gde, ko zna kakve ce boje biti nebo i voda, tamo... Svet ceka na mene, to je to sto me pece najvise, a ja ne mogu da odem sad, odmah. Plan je sledeci: zavrsim fax, u medjuvremenu stedim sto vise mogu, na racun. Zavrsim faks, odem u SAD kod ujaka i radim tamo par godina, malo obidjem Ameriku. Vratim se u Evropu i tumaram, tumaram... Ne vidim nesto sebe kao profesorku ruskog jezika u srednjoj skoli, pogotovo ne u Srbiji, a napolje mi ni ne vazi diploma. Ne vidim sebe kako imam stalan posao, valjda jer je jos rano da o tome razmiljam (ili ne??).
Kupicu veliku mapu sveta i staviti je na zid. Sto vise putujem, manje me drzi ovo mesto, soba, Novi Sad, Dunav, cak i porodica. Nikada nisam osetila neku posebnu povezanost. Nekad pomislim kako ih iskoristavam, ali onda shvatim da jedva cekam da se zaposlim kako ne bih bila na teretu njima. Naravno da oni to ne shvataju tako, nisam na teretu, ja sam njihovo dete i uvek cu biti. Hvala im na hiljadama evra koje sam potrosila lutajuci Evropom, do sad. Azija, mali deo, preko Bosfora. Turska.
Pocela sam da pisem dnevnik putovanja kad sam bila u Grckoj, ali se to ubrzo pretvorio samo u 'dnevnik'. Medjutim, ne pisem o vezama i vezicama, toga ni nemam nesto. Pisem o toj prokletoj zelji koja me budi svakog dana i tera me da sve sto radim, radim dobro da ne bih gubila vreme. Odbrojavam dane do sledeceg odlaska.
razmisljam da li bih trampila dar za pisanje poezije za opciju stalnog putovanja. Bih. Iako mi sada deluje nemoguce i nerazdvojivo jer je papir najbolji prijatelj, bio i ostao. Osecam se kao zver u kavezu.
Nadam se da cu za Novu Godinu uspeti da odem negde, u okolini. Prag bi bio super, nije skupo a nikad nisam bila. Jos uvek.
Mozda su i knjige krive. Svaka knjiga, novi svet. Secam se kao mala sam citala "Gospodar lopova" i zaljubila se u Veneciju. 6 godina posle toga, otisla sam i ispunila svoj dotadasnji san, zamisljajuci scene iz knjige.
Zasto je kraj uvek isti? Tacka na kraju naseg odnosa uvek pretece zjapi da proguta svo racionalno razmisljanje, ne.. Necu izvuci pouku ni ovog puta zato sto je moje telo Pandorina kutija koja kad se sjedini sa umom (koji je u rasulu, naravno) napravi vatromet,kao onaj za 4. juli u SAD.
Mrzim tacku na kraju nas. Moglo je biti i bolje, moglo je biti i gore. Neka praznina me opet ispunjava, ne znam sta da radim od tuposti u sebi. Da sedim i merim vreme otkucajima srca, udisajima, izdisajima, prodatim telima, posrnulim andjelima, porocnim zeljama.
Mozda kad bih se skupila i sama u tacku, ne bi mogao da mi stavis tacku na kraju nas.
Bas je tesko ovo razocarenje. Ocekujes ga, a opet udari iznenada, kao smrt. Smrt u najavi. To je svaki treptaj u stomaku koji osetim. Dokle vise?
Zaljubila sam se 2-3 puta. Jednom fatalno. U osobu. Drugi put fatalnije - u mesto, ili je to mesto postalo posebno bas zbog osobe? Hmm...
Elem... Vracam se tamo sledece godine, da upoznam ostrvo do kraja, ovako je ostalo nedoreceno. Opet se pitam.. Sta cu ja kad ostarim? Sta cu sa ovolikim lepim uspomenama, ako me vec sad boli sto je proslo, a bilo je bukvalno juce?
Eh, ti muski... Bilo je lepo, dok je trajalo, a kod mene je sve kratko, tako da se polako navikavam da crpim zadovoljstvo iz onoga sto je proslo, dok me ne strefi nova sreca. Valjda je i to umece... Uzivati u onome sto imas, a trenutno su to slike i secanja. Do sledece godine.
Evo, najzad, osvanulo je i to jutro pocetka mog putesestvija. Pozelite mi dobar vetar u ledja i da prodjemo bez gnjavaze na granicama... Zakintos... Aj' Boze pomozi
