Соба
Сањао сам
Пренуо ме крик из сна као нечиста савест
Шта ли радим у овој соби бледих зидова?
Говорим ти да би оглувео
А ја занемео,
Мораш да знаш да ћутиш
Правило број један
Мораш да знаш да ћутиш.
У белом сам и осећам дах везаног човека
Који гризе усну од нервозе
И ја то често радим.
Више из навике
Једем сам себе.
Зидови више нису бледи већ подсећају на
Тапациране облаке који се труде да не пожуте
Али временом рђају.
Атом по атом.
Јуче сам шетао парком и била је јесен
Жуто лишће, пролазност и све остало
Због чега романтичари секу вене
Сада лежим и не знам које је годишње доба
Јер у овој соби нема прозора
Само тескоба и скученост
Бескрај спакован у пар квадратних метара
Не можеш да замислиш колико је то тешко.
Додирујем капак у нади да ћу вратити вид
На рукама ми остаје неки прах
Под вештачким извором светлости
титра као ломљено стакло
Моја кожа није кожа
Нити имам онај капак који тражим да протрљам
Ја сам твар од светла
Ја сам прах.
Не можеш да замислиш колико је то тешко:
Тапацирани облаци којима је све свеједно
Притајени кошмар чека ноћ а ја
Осећам дах везаног човека и плашим се
Да ћу сутра
Ја
Бити
Он.
"Besmisleno je nadati se. Umirem, umireš. Kad tad", mislio je. Nepomično ležeći na bledo zelenoj posteljini, u sobi prepunoj teškog, teškog vazduha udisao je zadah smrti.
Lepo lice, izražajnih crta, tamne ali mirne oči, gusta smeđa kosa i tanke, stisnute usne. Nos iz kog viri tri cevčice i neprekidno pištanje aparata kraj uzglavlja.
"Zašto Bog kažnjava poslušne? Da li ga uopšte i ima?", prolazilo mu je kroz glavu lenjivo, poput ravničarske reke. Uzalud je pokušavao da se seti i nabroji svoje greške i grehove koji bi bili potencijalni uzrok njegove gorke sudbine. Ništa. Ceo život se borio kao neman, sekao zubima korov i noktima grebao po kamenu da bi se domogao par kvadratnih metara mira i tišine u kojima bi mogao da sanja i živi san.
Sada, na korak od ostvarenja tog sna, metak ga je vratio u surovu realnost: nisi gospodar svog života. Ne možeš promeniti sistem. Sistem smo mi, svi zajedno. Jedna mreža isprepletana poput paukovih niti, providna kao lenji letni dani, titrava na vetru i svetlucava na suncu.
Oduvek mu je bilo fascinantno kako čovek može da izdrži toliko bola, da proguta kao gorku pilulu posle koje sve bude lakše, samo da ne mora ponovo prolaziti kroz takvu torturu.
Deca smo sudbine, ko god to da poriče, on ne zna. On nikada nije iskusio nepravdu, silinu struje života koja te trza sve jače i jače što si stariji, što si slabiji. Nemaš snage da se menjaš iz korena, jer kasno si shvatio da preveliku ulogu ima neko drugi u određivanju tvog puta.
Zarobljeni smo u nečijoj šaci, a ta šaka se puni krvlju i gnojem, i suzama i pitanjima. Bezbroj pitanja : zašto? Ne, nema odgovora. Samo ujednačeno otkucavanje srca i pištanje aparata.
Starac kraj njega izgleda kao da već dugo pregovara sa smrću, kompenzujući organ po organ za minut života duže. Bedni smo li u starosti, tako nepomoćni i infantilni. Bezoblična masa kašastog mozga.
Nozdrve para olovni, otrovni ustajali bolnički vazduh koji samo što ne progovori od teskobe. Noć je i hodnici su prazni. Utvare iz snova bolesnika igraju po zidovima u vidu senki koje plešu pod udaljenim svetlom izlaza u slučaju opasnosti.
Vene su prošarane ubodima igala. Patetični pokušaji da obnove biće u njemu. Ali ne i čoveka. Još uvek je isti, stameni i nevidljivi zaštitnik.
Na kapcima se uhvatila nesanica, slepila trepavice slanom vodom koji neki zovu suze. On zna da je to sveta vodica svakog od nas koja se bespotrebno proliva, baš kao i krv. Nemarno, nehajno paraju se kože noževima i mecima, kao da smo pajaci. Ljudi smo. On je jedan od retkih koji to shvata i nastoji da objasni koliko smo vredni a opet tako lažni i sakati.
Gleda svaki dan kako desetine prolaze hodnikom, obraza mokrih od lažne saosećajnosti, veštačke tuge i potrebe da budu i oni bespomoćni. Zašto se pretvaraš da ti je stalo?
Tok misli presekao mu je oštar, suvi kašalj koji kida pluća. Udahnuvši par puta, smirio je dah i vratio se slikanju neke bolje realnosti.
Suva, ispucala koža njegovog lepog lica bila je poput tla daleke afričke zemlje. Oduvek je želeo da otputuje u toplije krajeve. Zbog sunca, D vitamina i dugih dana. Iz ugla desnog oka skotrljala se ponovo mala slana kapljica. Šta mu ostaje sada sem da se seća snova i svega onoga što ostavlja iza sebe? Dve prostrelne rane i smrt kroz nekoliko dana nisu ništa naspram protraćenih života ljudi koji po 70 godina žive u zatvoru svog uskogrudnog kaveza. Bio je slobodan. Jeste slobodan.
Sve ono što nikada nije uradio, čeka ga na drugom mestu da nastavi svoj put koji je neko, nekada, bez očitog razloga odlučio da prekine.
Kroz navučene zavese nazirali su se prvi jutarnji decembarski zraci. U grudima mu se nešto steglo, kao ptica koja pokušava da poleti ali joj teret oko noge ne dozvoljava. Uzeo je makaze i oslobodio je, dok je hodnikom odzvanjala prava linija na aparatu.
