Бјесови

U pocetku bese dobra devojcica. Onda je devojcica upoznala decka i shvatila kako je lepo biti voljen, kad neko misli na tebe. Onda je taj decko morao da nestane iz njenog zivota. Ovaj ciklus se ponavljao par puta dok devojcica nije stasala i zaboravila da je lako zaljubiti se. Od tad je sve fizicka privlacnost. Ona je 'must'. Uslov za sve, za pocetak razgovora, za nastavak istog itd itd. Elem, kako je rasla uz jednu drugu devojcicu koja je bila malo nadobudna i egoisticna, ona je prelazila na onu drugu stranu: nesigurna u sebe, te je tu sigurnost trazila svaki izlazak, u semama na jedno vece. To je bilo super. Onda je nestalo te druge devojcice pa je ova opet ostala sama, odrasla i pogubljena kao veverica u kukuruzu.  Nikad nije imala normalnu vezu, vidjanje svaki, svaki drugi dan. Overila je vecinu kontinenata. Pomodna kurtizana, 21.vek.  Zivi od te neuredne ljubavi koju cesto svi zaborave. I ljubav, a i nju. Jednog dana devojcica je napravila korak o kome je mastala tri godine i nakon toga se suocila sa posledicama svoje nepromisljenosti. Recimo da je emotivna tragedija ono sto prozivljava. Da, ona voli drame. Odbija ljude posle toga. Danas je sedela u parku sa deckom kog je upoznala preko interneta i koji je stvarno ok, iako mladji od nje godinu dana. Bio bi u vezi sa njom. Sedeli su u parku na klupi zagrljeni ali sa distancom. Trebalo joj je sest sati da dozvoli makar kakav fizicki kontakt. Ne zna sta oseca, smesno joj je.. Sama zamisao da sedi sa deckom u parku i zivi... Grohotom se nasmejala kada je on rekao "Eto.. Sta jos treba da ucinim da bih ti se svideo?", umiljat i zeljan ljubavi. Ona je tupo gledala u zemlju i razmisljala, zasto ne moze da ga poljubi, zasto joj se toliko gade muskarci, jos uvek, zasto ne zna sta hoce u zivotu? Celo leto govorila je sebi smirice se, nacice neku vezu jer joj treba malo time-out od svega. Prolaznika koji kradu srce. Stranaca koji mame zelje. Opet razmislja materijalistickim delom sebe, telesnim delom sebe koji ne dozvoljava da se razbiju barikade. Ne, ne.. Fali mu ovo, fali mu ono.. Mozda ce na faksu biti neko bolji, lepsi... Ne treba meni veza, nisam ja za to.

Od dve opcije, nijedna ne odgovara.

Ne znam

To je sve sto zna. 

Mislim da se skupljam u sebe od pre 3 godine. Ponovo su ljudi svi isti, bezizrazajna masa, neka lica koja prave grimase, smeju se protiv svoje volje i placu na silu. Ne podnosim razgovor ni sa kim, niti blizinu bilo koga ko mi udje u vidokrug. Prija mi ta mazohisticka samoca koja se evo, u sred leta, sasvim neocekivano uvukla pod moju kozu, u sobu. 

Po celi dan bih sedela sama, sa knjigom, kafom ili cajem i cutala. Toliko je praznih reci unistilo vecnost, po ko zna koji put tisina ce da krvari zbog necije dosade i gluposti.

Izasla sam danas sa M... Neka salsa na plazi bila, samo sam stajala i gledala, kao budala. Na kraju sam rekla da idem da setam sama, docicu, posto mi je mobilni u kolima kod njega ostao. Otisla sam na drugi kraj i sela na onu kucicu za spasioce, skroz dole kraj Dunava. Sama. I bilo je tako savrseno, mogla sam doveka tako ostati, nema i sklupcana u sebe. Od pre tri godine. 

Da.. Donela sam odluku da ce blog biti posvecen iskljucivo visoko intelekualnim temama

Elem..

Sad sam dosla s trcanja :D. Ovo je podsetnik za sve lenje bube... Vise ne trcim da bih se otopila, sad trcim da bih psihicki ojacala sebe. U zdravom telu zdrav duh, uh!

Dobro je to... Covek sam, mogu sve, ucinicu sve da bih ispunila svoj zadatak na Zemlji. Nada poslednja umire, a ja se nadam da zaista verujem da imam misiju. 

Salute 

Jest.. Bas kao sto mi naslov zapoveda, pripovedacu o tome 

Covek je tako... Uf... Samo da je vremena. A njega je na pretek. Sve mogu, sve zelim. Mozda cak i previse. Ne, ne... Varam se, vazno je zeleti, sto vise to bolje, sam crpeti snagu iz sebe samog. Jer to na kraju uvek i ostane: ti. Jedan, jedini. Mogu oko tebe svi pomreti, ali tvoj najbolji prijatelj i saputnik umire onda kada ti sklopis oci i odes sa ovoga sveta.

Toliko mi nedostaje znanja i osecam se kao Tabula Rasa koja gori od zelje da bude ispisana nekim stvarima koje uzasno, uzasno puno znace a opet, bez njih je tako lako ziveti.

Da li je lakse glupom ili pametnom da prezivi? 

Upravo sam shvatila da je moja inspiracija umrla.

Ne mogu da napisem nista. Krecem da pisem pricu: Isao je ulicom

Kraj. Fin. The end. Zastooo, a toliko mi se pise. Sve napisano deluje nedostojno citanja.

Polagala sam mnogo nade u svoju rec. Zelim ...Ranjeno se osecam. Tisina, pomrcina. Idem da mrem sa njom. 

Mrzim rodjendane. Rodjendan mi je obicno najskenjaniji dan u godini. Ne znam zasto, ali tako je oduvek. Cak sam i plakala pre par godina, kad sam bila manja. mrzim rodjendane.

Ima nesto... Ona moja boljka sa vremenom, to je to.

Kao da te neko ziletom rasece po kozi. U prvi mah nista ne osetis, samo vidis kako topla krv lipti iz rane. 

ova pesma je secivenska. Jedva cekam da vidim Slasha u nedelju, tj. da ga cujem.

Nego, o rodjendanima. Mrzim ih. 

Sutra mi je rodjendan.

Danas sam dobila knjigu, nagradu za neki konkurs pesnicki, medjunarodni. Cudno, zaboravila sam da pisem. Zaboravila sam sebe.

Nekako mi se sve cini besmisleno i ta rec koju napisem, a jos vise to sto tu rec saljem na procenu drugim afirmisanim, samoprozvanim ili nekim trecim 'umetnicima'. Da li se zaista pesma moze vrednovati? Opet, dok citam svoju medju njihovim, osecam se nekako uzviseno jer mi deluje mnogo poeticnije, misticnije i blize savrsenstvu nego njihova. Mozda jer je teska i siva. Jer je moja.

Кома

Уједначено отежано дисање

Апарат једе грготањем тишину

Ко ли још сулуд мисли на писање

Док последњи час тоне у помрчину.

Није готово, још ја сањам

Дишем и сишем свет на цевчицу

Не остављај ме саму, невидљиви друже

Подај спремној покојници топлу ручицу

Све је тако бледо и нека магла паде

Не сећам се више шта живот значи

Само непрекидни сан Бог ми даде

И вама најмилијима пар месеци наде.

Осећам смрт хладна руке ми пружа

Светлост на крају тунела је само лаж

Тмина, тишина,у руци црвена ружа

Мој одлазак некоме ће бити права драж

Остављам вас вољени под небеским сводом

Плаво нек вазда буде, бистро и ведро

Срце моје занавек остаје с мојим родом

Но душа хрли на пир са Богом.

Имам фобију од голубова и леденица.

Скоро је март а ја шетам тргом. Ваздух је сув. Не осећам хладноћу иако су ми руке црвене и промрзле.

Сви ме гледају, сви траже убиство и своју пороту, ја не знам ко је овде жртва. Махнито се осврћем око себе и заврћем врат тражећи човека који ме прогони и има неку махниту идеју да смо сродне душе. Да ли сам ја сродна душа умоболном?

Да ли сам ја умоболна а он моја сродна душа?

Кажу биће смак света.

Није ли довољно што мајка стрпа своје дете у контејнер на минус 8?

Можда је смак и прошао, а сви се праве луди. Као она баба на станици, мисли да не видим како заживи сваким удахом одмеравајући момка у црној јакни и уским фаркама, и умире сваким издахом. Превише уздише, зато превише и умире.

Отворићу мозак отварачем за конзерве, ионако је човек само храна за црве. Мој кућни љубимац је црв. Зове се сумња и често се ушуња у мој кревет када откуца поноћ. Водимо љубав. Мислим да сам затруднела.

Пролазим поред парка, велики плави аутобус је препун изобличених лица од гуме и сви зуре у мене. Плашим се и срце ми пумпа мастило све брже и брже. Госпођа ми иде у сусрет и пали цигарету . НЕ! НЕЕ! МОЛИМ ТЕ ПРЕСТАНИ! Вичем, и вичем али нико ми не помаже, нико ме не чује! Пролази крај мене, расекавши ми вену стаклом у сивом оку. Глас у мени се утишао и прешао у дрхтање. Дахтање. Роптање.

Звери! Пијавице, ваше мисли су толико бескорисне да се види како лебде изнад рашчупаних глава, лебде од глупости. Убијаш ме незнанче својим левим стопалом. Немој да газиш опушак. Можда је неко заборавио своју ДНК тамо.

Осврћем се. Где си, манијаче? Ех.. Признајем, пријало би ми твоје друштво, знаш да сам настрана и свестрана.

Обострана. Бол. Гнев. Страх. Јед.

Не стављај у чај мед

Ја волим горко и кад пече. Прелазим широки булевар, трепти зелени човек замрзнут и обешен на стубу. не, не не.. Запластикован у стуб. Или је семафор од метала?

Откуцај срца. Откуцаја два. Умри умирем умиру умрећемо. Зашто толико о смрти? Можда смо већ мртви, ово је казна? Живот. Смрт. Чоколада са лешницима.

Ковчег је колевка. Кад остариш постанеш дете. Мозак ти се претвара у кашу и уринираш без сопствене воље. Човече од крви и меса, твоје згодно тело двадесетогодишњака те је издало. Јебено постанеш скврчено парче хрскавице и наборане коже. Не. Радије ћу сама себи пререзати вене него да гледам како ми нека црна птичурина кљуца јетру.

Откуцава на топлој усни пожуда, похота, нагота и срамота.

Не, без овог последњег.

Моја кожа је тачскрин.сваки додир има за последицу неку акцију. Следи ме. Заледи ме.

Леденица заиста може да те усмрти.

Као и нечије око. Или, не дај боже РЕЧ.

Отписи дописи натписи и прописи мука ми је од бирократије и комбинаторике

само желим да будем у соби са црним зидовима.

 Постоје демони и хормони. Понекад мислиш од хормона да су те спопали демони, али није то тако баш. Демони су добри. Спопадне те нечиста сила ионда имаш оправдање зашто си такав јебени идиот над идиотима. Као и увек. ИЗГОВОРИ договори одговори. Преговори. О души о супи о цигаретама.

Ево, ево.. Срамотим се. Још увек смо два света. Никад нећеш крочити на моје свето тле где је једина светост штетост

Нокат од слоноваче и електрично око.

Шкрипа и ломњава, захуктавање закувавање шоу може да почне госпођице у зеленом рашири своје руке и пригрли топлу љубав грешника. Прегрејао ми се мозак, стварно. Поглед на лево, празан парк, залеђено језеро и напуштена кућица за лабуде.Поглед десно, робови времена, нафте и жеља. Није више шта ти треба. Сада је шта желиш. Желим собу са црним зидовима.

Прекини да ми грицкаш разум као црквени миш. Зашто се уопште каже црквени миш? Написала сам нешто богохулно па сам избрисала, ко зна у чије грешне руке може ово да падне. Мада, признаћу ти створе бескорисни, има нешто смирујуће у том огромном, чврстом и интимном

Простору. Мир. Спокој. Или тако нешто. Присуство божанског.

Сенка је на зиду а зид је на мени. Ја сам на зиду. А и сенка је. Ја сам сенка?

Ја не постојим.

Експлодирајући шарени концентрични и набрекли кругови и пар пруга које пресецају белу подлогу.

Пада бокал црвеног густог

Лепљивог и некако још тињајућег животом.

Полако кап по кап откапава ка свом крају

Кажу није вода, а пролива се тако лако

Тај дивни сок од купине.