Бјесови

Mrzim rodjendane. Rodjendan mi je obicno najskenjaniji dan u godini. Ne znam zasto, ali tako je oduvek. Cak sam i plakala pre par godina, kad sam bila manja. mrzim rodjendane.

Ima nesto... Ona moja boljka sa vremenom, to je to.

Kao da te neko ziletom rasece po kozi. U prvi mah nista ne osetis, samo vidis kako topla krv lipti iz rane. 

ova pesma je secivenska. Jedva cekam da vidim Slasha u nedelju, tj. da ga cujem.

Nego, o rodjendanima. Mrzim ih. 

Sutra mi je rodjendan.

Danas sam dobila knjigu, nagradu za neki konkurs pesnicki, medjunarodni. Cudno, zaboravila sam da pisem. Zaboravila sam sebe.

Nekako mi se sve cini besmisleno i ta rec koju napisem, a jos vise to sto tu rec saljem na procenu drugim afirmisanim, samoprozvanim ili nekim trecim 'umetnicima'. Da li se zaista pesma moze vrednovati? Opet, dok citam svoju medju njihovim, osecam se nekako uzviseno jer mi deluje mnogo poeticnije, misticnije i blize savrsenstvu nego njihova. Mozda jer je teska i siva. Jer je moja.

Кома

Уједначено отежано дисање

Апарат једе грготањем тишину

Ко ли још сулуд мисли на писање

Док последњи час тоне у помрчину.

Није готово, још ја сањам

Дишем и сишем свет на цевчицу

Не остављај ме саму, невидљиви друже

Подај спремној покојници топлу ручицу

Све је тако бледо и нека магла паде

Не сећам се више шта живот значи

Само непрекидни сан Бог ми даде

И вама најмилијима пар месеци наде.

Осећам смрт хладна руке ми пружа

Светлост на крају тунела је само лаж

Тмина, тишина,у руци црвена ружа

Мој одлазак некоме ће бити права драж

Остављам вас вољени под небеским сводом

Плаво нек вазда буде, бистро и ведро

Срце моје занавек остаје с мојим родом

Но душа хрли на пир са Богом.

Имам фобију од голубова и леденица.

Скоро је март а ја шетам тргом. Ваздух је сув. Не осећам хладноћу иако су ми руке црвене и промрзле.

Сви ме гледају, сви траже убиство и своју пороту, ја не знам ко је овде жртва. Махнито се осврћем око себе и заврћем врат тражећи човека који ме прогони и има неку махниту идеју да смо сродне душе. Да ли сам ја сродна душа умоболном?

Да ли сам ја умоболна а он моја сродна душа?

Кажу биће смак света.

Није ли довољно што мајка стрпа своје дете у контејнер на минус 8?

Можда је смак и прошао, а сви се праве луди. Као она баба на станици, мисли да не видим како заживи сваким удахом одмеравајући момка у црној јакни и уским фаркама, и умире сваким издахом. Превише уздише, зато превише и умире.

Отворићу мозак отварачем за конзерве, ионако је човек само храна за црве. Мој кућни љубимац је црв. Зове се сумња и често се ушуња у мој кревет када откуца поноћ. Водимо љубав. Мислим да сам затруднела.

Пролазим поред парка, велики плави аутобус је препун изобличених лица од гуме и сви зуре у мене. Плашим се и срце ми пумпа мастило све брже и брже. Госпођа ми иде у сусрет и пали цигарету . НЕ! НЕЕ! МОЛИМ ТЕ ПРЕСТАНИ! Вичем, и вичем али нико ми не помаже, нико ме не чује! Пролази крај мене, расекавши ми вену стаклом у сивом оку. Глас у мени се утишао и прешао у дрхтање. Дахтање. Роптање.

Звери! Пијавице, ваше мисли су толико бескорисне да се види како лебде изнад рашчупаних глава, лебде од глупости. Убијаш ме незнанче својим левим стопалом. Немој да газиш опушак. Можда је неко заборавио своју ДНК тамо.

Осврћем се. Где си, манијаче? Ех.. Признајем, пријало би ми твоје друштво, знаш да сам настрана и свестрана.

Обострана. Бол. Гнев. Страх. Јед.

Не стављај у чај мед

Ја волим горко и кад пече. Прелазим широки булевар, трепти зелени човек замрзнут и обешен на стубу. не, не не.. Запластикован у стуб. Или је семафор од метала?

Откуцај срца. Откуцаја два. Умри умирем умиру умрећемо. Зашто толико о смрти? Можда смо већ мртви, ово је казна? Живот. Смрт. Чоколада са лешницима.

Ковчег је колевка. Кад остариш постанеш дете. Мозак ти се претвара у кашу и уринираш без сопствене воље. Човече од крви и меса, твоје згодно тело двадесетогодишњака те је издало. Јебено постанеш скврчено парче хрскавице и наборане коже. Не. Радије ћу сама себи пререзати вене него да гледам како ми нека црна птичурина кљуца јетру.

Откуцава на топлој усни пожуда, похота, нагота и срамота.

Не, без овог последњег.

Моја кожа је тачскрин.сваки додир има за последицу неку акцију. Следи ме. Заледи ме.

Леденица заиста може да те усмрти.

Као и нечије око. Или, не дај боже РЕЧ.

Отписи дописи натписи и прописи мука ми је од бирократије и комбинаторике

само желим да будем у соби са црним зидовима.

 Постоје демони и хормони. Понекад мислиш од хормона да су те спопали демони, али није то тако баш. Демони су добри. Спопадне те нечиста сила ионда имаш оправдање зашто си такав јебени идиот над идиотима. Као и увек. ИЗГОВОРИ договори одговори. Преговори. О души о супи о цигаретама.

Ево, ево.. Срамотим се. Још увек смо два света. Никад нећеш крочити на моје свето тле где је једина светост штетост

Нокат од слоноваче и електрично око.

Шкрипа и ломњава, захуктавање закувавање шоу може да почне госпођице у зеленом рашири своје руке и пригрли топлу љубав грешника. Прегрејао ми се мозак, стварно. Поглед на лево, празан парк, залеђено језеро и напуштена кућица за лабуде.Поглед десно, робови времена, нафте и жеља. Није више шта ти треба. Сада је шта желиш. Желим собу са црним зидовима.

Прекини да ми грицкаш разум као црквени миш. Зашто се уопште каже црквени миш? Написала сам нешто богохулно па сам избрисала, ко зна у чије грешне руке може ово да падне. Мада, признаћу ти створе бескорисни, има нешто смирујуће у том огромном, чврстом и интимном

Простору. Мир. Спокој. Или тако нешто. Присуство божанског.

Сенка је на зиду а зид је на мени. Ја сам на зиду. А и сенка је. Ја сам сенка?

Ја не постојим.

Експлодирајући шарени концентрични и набрекли кругови и пар пруга које пресецају белу подлогу.

Пада бокал црвеног густог

Лепљивог и некако још тињајућег животом.

Полако кап по кап откапава ка свом крају

Кажу није вода, а пролива се тако лако

Тај дивни сок од купине.