Sutra mi je rodjendan.
Danas sam dobila knjigu, nagradu za neki konkurs pesnicki, medjunarodni. Cudno, zaboravila sam da pisem. Zaboravila sam sebe.
Nekako mi se sve cini besmisleno i ta rec koju napisem, a jos vise to sto tu rec saljem na procenu drugim afirmisanim, samoprozvanim ili nekim trecim 'umetnicima'. Da li se zaista pesma moze vrednovati? Opet, dok citam svoju medju njihovim, osecam se nekako uzviseno jer mi deluje mnogo poeticnije, misticnije i blize savrsenstvu nego njihova. Mozda jer je teska i siva. Jer je moja.
Кома
Уједначено отежано дисање
Апарат једе грготањем тишину
Ко ли још сулуд мисли на писање
Док последњи час тоне у помрчину.
Није готово, још ја сањам
Дишем и сишем свет на цевчицу
Не остављај ме саму, невидљиви друже
Подај спремној покојници топлу ручицу
Све је тако бледо и нека магла паде
Не сећам се више шта живот значи
Само непрекидни сан Бог ми даде
И вама најмилијима пар месеци наде.
Осећам смрт хладна руке ми пружа
Светлост на крају тунела је само лаж
Тмина, тишина,у руци црвена ружа
Мој одлазак некоме ће бити права драж
Остављам вас вољени под небеским сводом
Плаво нек вазда буде, бистро и ведро
Срце моје занавек остаје с мојим родом
Но душа хрли на пир са Богом.
