Бјесови

Evo, najzad, osvanulo je i to jutro pocetka mog putesestvija. Pozelite mi dobar vetar u ledja i da prodjemo bez gnjavaze na granicama...
Zakintos... Aj' Boze pomozi 

Do sledeceg citanja.. 

U pocetku bese dobra devojcica. Onda je devojcica upoznala decka i shvatila kako je lepo biti voljen, kad neko misli na tebe. Onda je taj decko morao da nestane iz njenog zivota. Ovaj ciklus se ponavljao par puta dok devojcica nije stasala i zaboravila da je lako zaljubiti se. Od tad je sve fizicka privlacnost. Ona je 'must'. Uslov za sve, za pocetak razgovora, za nastavak istog itd itd. Elem, kako je rasla uz jednu drugu devojcicu koja je bila malo nadobudna i egoisticna, ona je prelazila na onu drugu stranu: nesigurna u sebe, te je tu sigurnost trazila svaki izlazak, u semama na jedno vece. To je bilo super. Onda je nestalo te druge devojcice pa je ova opet ostala sama, odrasla i pogubljena kao veverica u kukuruzu.  Nikad nije imala normalnu vezu, vidjanje svaki, svaki drugi dan. Overila je vecinu kontinenata. Pomodna kurtizana, 21.vek.  Zivi od te neuredne ljubavi koju cesto svi zaborave. I ljubav, a i nju. Jednog dana devojcica je napravila korak o kome je mastala tri godine i nakon toga se suocila sa posledicama svoje nepromisljenosti. Recimo da je emotivna tragedija ono sto prozivljava. Da, ona voli drame. Odbija ljude posle toga. Danas je sedela u parku sa deckom kog je upoznala preko interneta i koji je stvarno ok, iako mladji od nje godinu dana. Bio bi u vezi sa njom. Sedeli su u parku na klupi zagrljeni ali sa distancom. Trebalo joj je sest sati da dozvoli makar kakav fizicki kontakt. Ne zna sta oseca, smesno joj je.. Sama zamisao da sedi sa deckom u parku i zivi... Grohotom se nasmejala kada je on rekao "Eto.. Sta jos treba da ucinim da bih ti se svideo?", umiljat i zeljan ljubavi. Ona je tupo gledala u zemlju i razmisljala, zasto ne moze da ga poljubi, zasto joj se toliko gade muskarci, jos uvek, zasto ne zna sta hoce u zivotu? Celo leto govorila je sebi smirice se, nacice neku vezu jer joj treba malo time-out od svega. Prolaznika koji kradu srce. Stranaca koji mame zelje. Opet razmislja materijalistickim delom sebe, telesnim delom sebe koji ne dozvoljava da se razbiju barikade. Ne, ne.. Fali mu ovo, fali mu ono.. Mozda ce na faksu biti neko bolji, lepsi... Ne treba meni veza, nisam ja za to.

Od dve opcije, nijedna ne odgovara.

Ne znam

To je sve sto zna. 

Mislim da se skupljam u sebe od pre 3 godine. Ponovo su ljudi svi isti, bezizrazajna masa, neka lica koja prave grimase, smeju se protiv svoje volje i placu na silu. Ne podnosim razgovor ni sa kim, niti blizinu bilo koga ko mi udje u vidokrug. Prija mi ta mazohisticka samoca koja se evo, u sred leta, sasvim neocekivano uvukla pod moju kozu, u sobu. 

Po celi dan bih sedela sama, sa knjigom, kafom ili cajem i cutala. Toliko je praznih reci unistilo vecnost, po ko zna koji put tisina ce da krvari zbog necije dosade i gluposti.

Izasla sam danas sa M... Neka salsa na plazi bila, samo sam stajala i gledala, kao budala. Na kraju sam rekla da idem da setam sama, docicu, posto mi je mobilni u kolima kod njega ostao. Otisla sam na drugi kraj i sela na onu kucicu za spasioce, skroz dole kraj Dunava. Sama. I bilo je tako savrseno, mogla sam doveka tako ostati, nema i sklupcana u sebe. Od pre tri godine. 

Da.. Donela sam odluku da ce blog biti posvecen iskljucivo visoko intelekualnim temama

Elem..

Sad sam dosla s trcanja :D. Ovo je podsetnik za sve lenje bube... Vise ne trcim da bih se otopila, sad trcim da bih psihicki ojacala sebe. U zdravom telu zdrav duh, uh!

Dobro je to... Covek sam, mogu sve, ucinicu sve da bih ispunila svoj zadatak na Zemlji. Nada poslednja umire, a ja se nadam da zaista verujem da imam misiju. 

Salute 

Jest.. Bas kao sto mi naslov zapoveda, pripovedacu o tome 

Covek je tako... Uf... Samo da je vremena. A njega je na pretek. Sve mogu, sve zelim. Mozda cak i previse. Ne, ne... Varam se, vazno je zeleti, sto vise to bolje, sam crpeti snagu iz sebe samog. Jer to na kraju uvek i ostane: ti. Jedan, jedini. Mogu oko tebe svi pomreti, ali tvoj najbolji prijatelj i saputnik umire onda kada ti sklopis oci i odes sa ovoga sveta.

Toliko mi nedostaje znanja i osecam se kao Tabula Rasa koja gori od zelje da bude ispisana nekim stvarima koje uzasno, uzasno puno znace a opet, bez njih je tako lako ziveti.

Da li je lakse glupom ili pametnom da prezivi? 

Upravo sam shvatila da je moja inspiracija umrla.

Ne mogu da napisem nista. Krecem da pisem pricu: Isao je ulicom

Kraj. Fin. The end. Zastooo, a toliko mi se pise. Sve napisano deluje nedostojno citanja.

Polagala sam mnogo nade u svoju rec. Zelim ...Ranjeno se osecam. Tisina, pomrcina. Idem da mrem sa njom.