Jest.. Bas kao sto mi naslov zapoveda, pripovedacu o tome
Covek je tako... Uf... Samo da je vremena. A njega je na pretek. Sve mogu, sve zelim. Mozda cak i previse. Ne, ne... Varam se, vazno je zeleti, sto vise to bolje, sam crpeti snagu iz sebe samog. Jer to na kraju uvek i ostane: ti. Jedan, jedini. Mogu oko tebe svi pomreti, ali tvoj najbolji prijatelj i saputnik umire onda kada ti sklopis oci i odes sa ovoga sveta.
Toliko mi nedostaje znanja i osecam se kao Tabula Rasa koja gori od zelje da bude ispisana nekim stvarima koje uzasno, uzasno puno znace a opet, bez njih je tako lako ziveti.
Da li je lakse glupom ili pametnom da prezivi?
