Mislim da se skupljam u sebe od pre 3 godine. Ponovo su ljudi svi isti, bezizrazajna masa, neka lica koja prave grimase, smeju se protiv svoje volje i placu na silu. Ne podnosim razgovor ni sa kim, niti blizinu bilo koga ko mi udje u vidokrug. Prija mi ta mazohisticka samoca koja se evo, u sred leta, sasvim neocekivano uvukla pod moju kozu, u sobu.
Po celi dan bih sedela sama, sa knjigom, kafom ili cajem i cutala. Toliko je praznih reci unistilo vecnost, po ko zna koji put tisina ce da krvari zbog necije dosade i gluposti.
Izasla sam danas sa M... Neka salsa na plazi bila, samo sam stajala i gledala, kao budala. Na kraju sam rekla da idem da setam sama, docicu, posto mi je mobilni u kolima kod njega ostao. Otisla sam na drugi kraj i sela na onu kucicu za spasioce, skroz dole kraj Dunava. Sama. I bilo je tako savrseno, mogla sam doveka tako ostati, nema i sklupcana u sebe. Od pre tri godine.
