Гори, гори
Жеља да буде подмирена
Услишена, утишана
Песма телеса, крик рањеног бића
Проклетство развића
Тачка , тачка
Црнилом наговештава крај
Пропала скица за рај
Неискусне прве људе у мени
Море пени од туге
Разливају се ноћи у дуге
Злосутнице
Ходај поред мене
Грешнице
Да дрхтим твојим телом
Молим се немо да те се неко
Сети.
Није страшно бити сам
Страшно је кад те остављају
Изнова и изнова док она жеља
Неумољиво гори и буди те свако
Јутро проклето.
Изнето на папир, да поједе мрак
Сваку моју реч, моју кап
Крви што цури из ране
Ту, негде око срца
Више се ништа не мрда
Изгледа да је умрло од страха
Да не умре.
Повреди ме да се осетим живом
Пречесто пада мрак на моју кожу
Затамним собу и чекам своју судбину
Док други живе, у мени умиру.
