На тренутак су замирисали маслињаци. У мени се пробудио онај осећај слободе. Ваздух има укус какав птица осети док лети у сутон. Једини звук поподнева јесте било сунце које честицама светлости граничи бесконачност из свемира и човечанску ограниченост на земљи. Тако смо мали, тако смо нејаки.
Вреди ли шта борити се против ветрењача, када се све претвори у прах и пепео? Време изједа мој алуминијумски костур, обликуј ме како хоћеш. Воље немам.
Важно је оно што је прошло, то ми улива снаге да идем даље, искусим ново што ће постати прошлост. Живим за тренутак када једем дане, зачињене непознатим пределима, новим лицима и топлим заласцима сунца које можда никад више нећу видети.
У ћутњи ходам мокрим песком, море је тако пријатељски настројено данас, јуче, биће и сутра, знам. Док клизим кроз сребро које се таласа као свила на ветру, осетим да смо једно - судбина и ја. Не постоји ништа што би ме могло отргнути од те вечности коју тетовирам на кожи сваким замахом крила. Пливам. Небо се топи у плаветнило воде, облак тражи свог парњака у тој мирној површини. Рефлектује се значење сваке кише која се пролила овим небом. У води је решење, у води је тајна.
Док длановима расецам недељиву прозирну тканину, пада ми на памет физика. Природа, закони. Човеково место у континууму. Временско-просторном континууму које смо исцепкали на године, дане... Секунде и квадратне метре, не знајући да је то грех.
Склопим очи, дишем празнину која је свуда око мене и уживам у пространству које су изградиле моје мисли и ова жива вода.
Можда ме тело изда сутра, можда престане да куца оно црвено у грудима. Нећу нестати. Лелујаћу негде између сада и некад, хранећи се амброзијом која је пала са висина, услед непажљивости Богова. Или великодушности?
Неко камење се претвара у дијаманте вечерас, јер је море тако хтело. Стена, пут, камен, вода. На путу сам ја, између два пророчанства, захвална што осећам сваки дрхтај рибе у плићаку, ветар који мами таласе ка обали.
Захвална што се осећам живом.
