Take 2, posto sam obrisala prethodni. Slucajno.
Elem...
Bila sam danas do fakulteta da odaberem drugi jezik. Italijanski, francuski, engleski, grcki, madjarski, spanski... Sam pogled na to sve izazvao je leptirice u stomaku, najozbiljnije.
Ponovo me hvata groznica za novim, za neotkrivenim. Mogu cak reci: za ucenjem.
Jeste, manijak sam i volim da ucim ono sto me zanima.
Ne znam otkud toliko nomadske krvi tece mojim venama. Sanjam kako odlazim sa rancem na ledjima i pasosem u dzepu, negde. U neki drugi dan, ko zna gde, ko zna kakve ce boje biti nebo i voda, tamo... Svet ceka na mene, to je to sto me pece najvise, a ja ne mogu da odem sad, odmah. Plan je sledeci: zavrsim fax, u medjuvremenu stedim sto vise mogu, na racun. Zavrsim faks, odem u SAD kod ujaka i radim tamo par godina, malo obidjem Ameriku. Vratim se u Evropu i tumaram, tumaram... Ne vidim nesto sebe kao profesorku ruskog jezika u srednjoj skoli, pogotovo ne u Srbiji, a napolje mi ni ne vazi diploma. Ne vidim sebe kako imam stalan posao, valjda jer je jos rano da o tome razmiljam (ili ne??).
Kupicu veliku mapu sveta i staviti je na zid. Sto vise putujem, manje me drzi ovo mesto, soba, Novi Sad, Dunav, cak i porodica. Nikada nisam osetila neku posebnu povezanost. Nekad pomislim kako ih iskoristavam, ali onda shvatim da jedva cekam da se zaposlim kako ne bih bila na teretu njima. Naravno da oni to ne shvataju tako, nisam na teretu, ja sam njihovo dete i uvek cu biti. Hvala im na hiljadama evra koje sam potrosila lutajuci Evropom, do sad. Azija, mali deo, preko Bosfora. Turska.
Pocela sam da pisem dnevnik putovanja kad sam bila u Grckoj, ali se to ubrzo pretvorio samo u 'dnevnik'. Medjutim, ne pisem o vezama i vezicama, toga ni nemam nesto. Pisem o toj prokletoj zelji koja me budi svakog dana i tera me da sve sto radim, radim dobro da ne bih gubila vreme. Odbrojavam dane do sledeceg odlaska.
razmisljam da li bih trampila dar za pisanje poezije za opciju stalnog putovanja. Bih. Iako mi sada deluje nemoguce i nerazdvojivo jer je papir najbolji prijatelj, bio i ostao. Osecam se kao zver u kavezu.
Nadam se da cu za Novu Godinu uspeti da odem negde, u okolini. Prag bi bio super, nije skupo a nikad nisam bila. Jos uvek.
Mozda su i knjige krive. Svaka knjiga, novi svet. Secam se kao mala sam citala "Gospodar lopova" i zaljubila se u Veneciju. 6 godina posle toga, otisla sam i ispunila svoj dotadasnji san, zamisljajuci scene iz knjige.
Jedini put za mene jeste raskrsnica.
