Nisu vise kilogrami u pitanju, niti izgled. To je sada palo na dno liste.
Sada je to samokontrola i pitanje "Koliko je coveku hrane zaista potrebno?"
Isto kao sto nije vise 'sta mi treba' vec 'sta zelim', tako je i sa ishranom. Previse, previse. Previse. Ne biras sta jedes, ne racunas tokom dana koliko djubreta uneses u svoj sistem, ne mislis koliko se on bori sa svim tim.
Mozda malo preterujem, ali sam se zacudila koliko pazim na ishranu i koliko mi prija ta disciplina. Psihicki sam sigurnija jer znam sta hocu, znam sta bi trebalo a sta ne. Znam da mogu da izdrzim> Tako je bilo prvi, drugi dan. Sada je stvar principa i onoga sta mi prija. Polako sam izbacila meso, ne zato sto mislim da je kul biti vegetarijanac (jer ne mislim) vec zato sto ne osecam potrebu. nesto mi se mota misao "pa, to je les neke zivotinje". Malo je brutalno, ali tako je, zar ne?
Ovo je na neki nacin izazov koji ce prerasti u naviku. Polako raste u tom pravcu.
Ne samo u ishrani vec i u zivotu. Ne mrzi me da radim nesto (kosenje travnjaka koje traje par sati), samo zacrtam sebi 'to treba da se zavrsi sto pre' i tako je. Menjam se, a ne znam sta je uzrokovalo te promene na bolje. Mozda sto nisam toliko sa 'starim' drustvom? Moguce, covek svasta otkrije o sebi kad je sam.
Da li nesvesno odbijam ljude, hraneci mazohistu u sebi koji je jedva cekao ovu depresivnu, olovnu boju neba?
Zasto uopste toliko zavisim od vremenskog doba? To je pateticno. Nestabilno. Apsurdno.
Opet, ne mogu da se oduprem, kao da u meni reaguje hiljadu malih negativnih crva koji me jedu iznutra dok ne vidim sunce.
Ne, ne radim to svesno. Danas je to bilo potpuno svesno, cak i prizeljkujem svadju samo da ne moram da se vidim sa ljudima. Izgovori. Mrzi me.Pada kisa. Sad ce smak sveta. Nebo ce pasti na mene.
Imam napade smejanja, ne znam da li je to kontraefekat depresije, sta li, nemam pojma, ali raspolozenje mi varira od . do !
Osecam se kao ludak koji ne zna sta ce od sebe, pritiskaju ga zidovi i zeli da pobegne ali nema gde. Nema s kim. Nije mu vise prijatno da seta sam gradom, oseca se izopsteno, a opet, to je ono sto zeli. Samo sto, kada je medju drugima, to ga boli jer tek onda postaje stvarno. Kad je sam sa sobom, nista nije vazno, samo vreme koje curi niz ruku dok cita knjigu ili slusa muziku. Pisem o sebi u trecem licu, da. Volim tako. U muskom rodu.
Mozda ce se prenuti uskoro, bolje bi mu bilo, pocinje fax.
На тренутак су замирисали маслињаци. У мени се пробудио онај осећај слободе. Ваздух има укус какав птица осети док лети у сутон. Једини звук поподнева јесте било сунце које честицама светлости граничи бесконачност из свемира и човечанску ограниченост на земљи. Тако смо мали, тако смо нејаки.
Вреди ли шта борити се против ветрењача, када се све претвори у прах и пепео? Време изједа мој алуминијумски костур, обликуј ме како хоћеш. Воље немам.
Важно је оно што је прошло, то ми улива снаге да идем даље, искусим ново што ће постати прошлост. Живим за тренутак када једем дане, зачињене непознатим пределима, новим лицима и топлим заласцима сунца које можда никад више нећу видети.
У ћутњи ходам мокрим песком, море је тако пријатељски настројено данас, јуче, биће и сутра, знам. Док клизим кроз сребро које се таласа као свила на ветру, осетим да смо једно - судбина и ја. Не постоји ништа што би ме могло отргнути од те вечности коју тетовирам на кожи сваким замахом крила. Пливам. Небо се топи у плаветнило воде, облак тражи свог парњака у тој мирној површини. Рефлектује се значење сваке кише која се пролила овим небом. У води је решење, у води је тајна.
Док длановима расецам недељиву прозирну тканину, пада ми на памет физика. Природа, закони. Човеково место у континууму. Временско-просторном континууму које смо исцепкали на године, дане... Секунде и квадратне метре, не знајући да је то грех.
Склопим очи, дишем празнину која је свуда око мене и уживам у пространству које су изградиле моје мисли и ова жива вода.
Можда ме тело изда сутра, можда престане да куца оно црвено у грудима. Нећу нестати. Лелујаћу негде између сада и некад, хранећи се амброзијом која је пала са висина, услед непажљивости Богова. Или великодушности?
Неко камење се претвара у дијаманте вечерас, јер је море тако хтело. Стена, пут, камен, вода. На путу сам ја, између два пророчанства, захвална што осећам сваки дрхтај рибе у плићаку, ветар који мами таласе ка обали.
Bila sam danas do fakulteta da odaberem drugi jezik. Italijanski, francuski, engleski, grcki, madjarski, spanski... Sam pogled na to sve izazvao je leptirice u stomaku, najozbiljnije. Ponovo me hvata groznica za novim, za neotkrivenim. Mogu cak reci: za ucenjem.
Jeste, manijak sam i volim da ucim ono sto me zanima.
Ne znam otkud toliko nomadske krvi tece mojim venama. Sanjam kako odlazim sa rancem na ledjima i pasosem u dzepu, negde. U neki drugi dan, ko zna gde, ko zna kakve ce boje biti nebo i voda, tamo... Svet ceka na mene, to je to sto me pece najvise, a ja ne mogu da odem sad, odmah. Plan je sledeci: zavrsim fax, u medjuvremenu stedim sto vise mogu, na racun. Zavrsim faks, odem u SAD kod ujaka i radim tamo par godina, malo obidjem Ameriku. Vratim se u Evropu i tumaram, tumaram... Ne vidim nesto sebe kao profesorku ruskog jezika u srednjoj skoli, pogotovo ne u Srbiji, a napolje mi ni ne vazi diploma. Ne vidim sebe kako imam stalan posao, valjda jer je jos rano da o tome razmiljam (ili ne??).
Kupicu veliku mapu sveta i staviti je na zid. Sto vise putujem, manje me drzi ovo mesto, soba, Novi Sad, Dunav, cak i porodica. Nikada nisam osetila neku posebnu povezanost. Nekad pomislim kako ih iskoristavam, ali onda shvatim da jedva cekam da se zaposlim kako ne bih bila na teretu njima. Naravno da oni to ne shvataju tako, nisam na teretu, ja sam njihovo dete i uvek cu biti. Hvala im na hiljadama evra koje sam potrosila lutajuci Evropom, do sad. Azija, mali deo, preko Bosfora. Turska.
Pocela sam da pisem dnevnik putovanja kad sam bila u Grckoj, ali se to ubrzo pretvorio samo u 'dnevnik'. Medjutim, ne pisem o vezama i vezicama, toga ni nemam nesto. Pisem o toj prokletoj zelji koja me budi svakog dana i tera me da sve sto radim, radim dobro da ne bih gubila vreme. Odbrojavam dane do sledeceg odlaska.
razmisljam da li bih trampila dar za pisanje poezije za opciju stalnog putovanja. Bih. Iako mi sada deluje nemoguce i nerazdvojivo jer je papir najbolji prijatelj, bio i ostao. Osecam se kao zver u kavezu.
Nadam se da cu za Novu Godinu uspeti da odem negde, u okolini. Prag bi bio super, nije skupo a nikad nisam bila. Jos uvek.
Mozda su i knjige krive. Svaka knjiga, novi svet. Secam se kao mala sam citala "Gospodar lopova" i zaljubila se u Veneciju. 6 godina posle toga, otisla sam i ispunila svoj dotadasnji san, zamisljajuci scene iz knjige.
Zasto je kraj uvek isti? Tacka na kraju naseg odnosa uvek pretece zjapi da proguta svo racionalno razmisljanje, ne.. Necu izvuci pouku ni ovog puta zato sto je moje telo Pandorina kutija koja kad se sjedini sa umom (koji je u rasulu, naravno) napravi vatromet,kao onaj za 4. juli u SAD.
Mrzim tacku na kraju nas. Moglo je biti i bolje, moglo je biti i gore. Neka praznina me opet ispunjava, ne znam sta da radim od tuposti u sebi. Da sedim i merim vreme otkucajima srca, udisajima, izdisajima, prodatim telima, posrnulim andjelima, porocnim zeljama.
Mozda kad bih se skupila i sama u tacku, ne bi mogao da mi stavis tacku na kraju nas.
Bas je tesko ovo razocarenje. Ocekujes ga, a opet udari iznenada, kao smrt. Smrt u najavi. To je svaki treptaj u stomaku koji osetim. Dokle vise?
Zaljubila sam se 2-3 puta. Jednom fatalno. U osobu. Drugi put fatalnije - u mesto, ili je to mesto postalo posebno bas zbog osobe? Hmm...
Elem... Vracam se tamo sledece godine, da upoznam ostrvo do kraja, ovako je ostalo nedoreceno. Opet se pitam.. Sta cu ja kad ostarim? Sta cu sa ovolikim lepim uspomenama, ako me vec sad boli sto je proslo, a bilo je bukvalno juce?
Eh, ti muski... Bilo je lepo, dok je trajalo, a kod mene je sve kratko, tako da se polako navikavam da crpim zadovoljstvo iz onoga sto je proslo, dok me ne strefi nova sreca. Valjda je i to umece... Uzivati u onome sto imas, a trenutno su to slike i secanja. Do sledece godine.
